Sam: biti il' ne biti

Samoća je pauza, neophodna da se konsolidujemo, iscelimo rane i shvatimo greške koje smo napravili. Da se preispitamo zašto smo bili u odnosu sa nekim, šta nas je privuklo toj osobi. Da li postoji skriveni obrazac u našim izborima, šta je zajedničko našim partnerima, imaju li kakve sličnosti sa (ne)skrivenom agendom naše primarne porodice? Ako imaju, kako da iscelimo sebe, kako da odbacimo senovite lance oko svoje duše?

Samoća nije cilj. Svi težimo zajednici (osim ako nismo stolpnik, monah, martir).

Samoća je strpljenje da se ne srlja u nove odnose. Strpljenje da se izdrže kušnje na putu (povratak staroj ljubavi jer se nova ne pojavljuje; bekstvo od samoće; neurotično traženje potvrda da vredimo, da postojimo u drugom biću; način da iskoristimo tuđu pažnju za podizanje ličnog energetskog tonusa i sl.).

Odlika jakih individua nije da budu same, nego da NE budu sa bilo kim, a posebno ne sa nekim ko im ne odgovara, ili ko im VIŠE ne odgovara.

Da li samoća može da bude izraz slabosti i kukavičluka? Može, ako se bojimo da nas ne ostave i povrede, da nas ne iskoriste i odbace, ako je iza naše samoće strah.

Samoća je preduslov dobrog odnosa jer ko ne ume da bude sam, ne ume ni da bude sa nekim.

Muziku ne stvaraju samo pauze niti samo zvuci, nego zvuci i pauze zajedno, i to ravnopravno.

Ne težimo samoći, ali ne možemo je izbeći ako nam je stalo do kvalitetnog odnosa. 

Zajednica je ta koja oplemenjuje, raduje, postoji radi ljubavi. Njoj težimo i za nju žrtvujemo ono što je nije dostojno.