Ali, postoji nešto što bih nazvala „uzrelost“, što je veća instanca i od zrelosti. Uzrelost je upravo srazmerna našoj mogućnosti da ostanemo potpuno utišani. Što duže možemo da ostanemo u tišini uma, što nam je lepše u stanju bez misli, to smo "uzreliji".
Ne smem ni da pomislim kako bi se od ove izjave današnjim mejnstrim psiholozima digla kosa na glavi. Ali, ne bi se digla kosa na glavi filozofima stare Grčke (i to ne zato što su ćelavi).
Prelomna tačka zrelosti vezana je za naš doživljaj smrti. Svi oni koji su smrt stavili pod tepih, pokušavaju da zabašure kostura u ormanu. Zato što se strah od smrti nalazi u svim našim izvrdavanjima tišine, u svim našim neurozama i psihozama, u svim ovisnostima. Pošto ne smemo da ostanemo nasamo sa smrću, bacamo se u razne opijume za um (opij-um za um)...
Odlomak iz knjige
Prava ljubav i kako do nje 2
Нема коментара:
Постави коментар
Ispeci pa reci!